Dana 27. jula 2025. Donald Tramp i Ursula von der Leyen objavili su sporazum kojim se uvodi osnovna carinska stopa od 15% na većinu evropskih proizvoda koji ulaze na tržište Sjedinjenih Američkih Država. Ovaj neuravnotežen kompromis izbegava najgori scenario, ali dodatno slabi konkurentnost evropske privrede.
Stopa od 15% primenjivala bi se na oko 70% izvoza iz EU u SAD. Kompromis je izbegao pretnju od 30% carine koju je američki predsednik prvobitno najavljivao, ali je i dalje znatno iznad stope od 1,2% koja je važila tokom 2024. godine. EU se takođe obavezala da investira 600 milijardi dolara u SAD i da kupi američke energetske proizvode u vrednosti od 750 milijardi dolara tokom tri godine — obaveze čija se izvodljivost dovodi u pitanje.
Evropa je jednako dobro, ako ne i bolje pozicionirana od konkurenata
Uprkos neuravnoteženosti, ovaj sporazum stavlja EU u relativno povlašćen položaj. Jedino Ujedinjeno Kraljevstvo uživa povoljniji tretman, dok će Japan takođe biti pogođen stopom od 15%, Indonezija i Filipini sa 19%, a Vijetnam sa 20%. Za zemlje bez sporazuma - Kanada, Meksiko, Južna Koreja i Brazil - Tramp preti carinama od 25% do 50%.
Ova "hijerarhizacija" američkih trgovinskih partnera potvrđuje bilateralnu strategiju pregovaranja administracije Trampa, koja favorizuje odnose moći između dve strane u odnosu na multilateralne sporazume.
Evropske kompanije suočene su sa izazovom konkurentnosti
Uticaj na evropske kompanije biće posebno izražen u nekoliko ključnih sektora. Industrija čelika ostaje podložna carini od 50%, dok se automobilska, hemijska i mašinska industrija suočavaju sa stopom od 15%. Za automobilsku industriju, koja je već oslabljena konkurencijom iz Kine, ova taksa predstavlja dodatni hendikep na važnom američkom tržištu.
Izazov je dodatno otežan činjenicom da je evro od januara ojačao za 13% u odnosu na dolar, što dodatno smanjuje cenovnu konkurentnost. Procena ekonomskog uticaja ovih carina u velikoj meri zavisi od toga ko će snositi teret povećanih troškova duž lanca vrednosti - od evropskih izvoznika (i njihovih dobavljača) do američkih potrošača.
Prema nedavnim poslovnim istraživanjima koje su sproveli regionalni ogranci američke Federalne rezerve, američke kompanije i potrošači apsorbuju skoro 90% dodatnih troškova izazvanih povećanjem carina. Međutim, kod proizvoda koji se lako mogu zameniti, uticaj bi mogao biti veći za evropske izvoznike. Sposobnost evropskih kompanija da apsorbuju teret carina već je ograničena u sektorima kao što su čelik, hemija i automobili.
Defanzivna strategija pred evropskim podelama
Prihvatanje nepovoljnog sporazuma od strane EU može se objasniti željom da se izbegne eskalacija i povrati određena trgovinska stabilnost. Takođe, ono odražava unutrašnje podele unutar Evrope. Izvozne ekonomije (Nemačka, Italija, Irska) i zemlje Istočne Evrope, zabrinute zbog geopolitičkih posledica, zalagale su se za brzo postizanje kompromisa, umesto da rizikuju dalje zaoštravanje odnosa.
EU je ovim sporazumom očuvala pristup svom najvažnijem vanevropskom tržištu (20% izvoza, bez intra-EU trgovine), ali po cenu slabljenja konkurentne pozicije i preuzimanja finansijskih obaveza čije ispunjenje ostaje neizvesno - pa čak i nemoguće.
