Održivost Afričkog duga ponovo u fokusu
Još od pandemije, a posebno od ruske invazije na Ukrajinu, mnogo se pažnje posvećuje Africi. Ovi šokovi i njihove posledice - prepreke u fluktuaciji ljudi i robe, skokovi cena energije i hrane i pooštravanje monetarne politike - otkrili su, pogoršali ili izbacili u prvi plan strukturne slabosti afričkih privreda. U tom smislu, glavne karakteristike su prezaduženost i neadekvatna sigurnost hrane - uključujući ekonomske, političke i socijalne posledice.
U 2020., prvoj godini pandemije Covida-19, Afrički privredni rast usporio je zbog jakog pada cena roba i doznaka, kao i kolapsa turizma u mnogim zemljama. Generalno, recesiju su u velikoj meri doprinele stalne prepreke spoljnoj i unutrašnjoj mobilnosti ljudi i dobara, kao i neorganizovan međunarodni i domaći transportni sistem.
Tome su se priključili i učinci rata u Ukrajini, koji su ponekad u kombinaciji sa učincima pandemije udvostručili posledice. Problemi u snabdevanju žitaricama, naftom i đubrivima, zajedno sa vrtoglavim skokom cena goriva, naneli su štetu finansijskoj situaciji Afričkih država, posebno u uslovima globalnog zaoštravanja monetarne politike i rasta vrednosti Američkog dolara. Pritisci na sirovine podstakli su inflaciju, koja je znatno doprinela neadekvatnoj sigurnosti hrane i dovela do društvenih i političkih nemira.
Posledica toga je pogoršanje fiskalnog i tekućeg računa. Ovi su problemi naneli štetu glavnim privredama kontinenta, koje su ranije bile snažne i istakli slabosti u njihovim modelima rasta. Velika zavisnost tih privreda od uvoza (hrane, energije, poluproizvoda i opreme), oslanjanje na veliko i jeftino finansiranje, niski fiskalni prihodi u velikoj meri su doprineli ovim teškoćama.
Broj slučajeva zaduženosti, odnosno rizik od prezaduženosti, porastao je širom celog kontinenta, što čini više od polovine svih slučajeva u svetu. Uprkos usvajanju zajedničkog okvira G20 za rešavanje duga 2020. godine, rešavanje duga afričkog kontinenta komplikuje se sve većim brojem poverioca za pregovaračkim stolom od 2000., posebno dolaskom Kine, vlasnika obveznica i globalnih privrednih subjekata. Kako bi smanjile svoj valutni rizik, neke su vlade pokušale da izdaju dužničke instrumente u sopstvenoj valuti, ali taj potez nije imao rezultata jer su ulagači zahtevali veće prinose kako bi nadoknadili svoj kursni rizik.
Ova situacija je prisilila vlade da se obrate MMF-u i drugim multilateralnim telima i - u najboljem slučaju - dobiju finansiranje po povoljnim uslovima, a u nekim slučajevima da pristanu na restruktuiranje duga. U zamenu za pomoć MMF-a i drugih, vlade moraju da sprovode strože ekonomske politike koje štete rastu, pogoršavaju problem troškova života i istovremeno ograničavaju uvoz. Afrički građani ponekad su na ovaj ekonomski pad odgovarali protestima (često nasilnim) i državnim udarima, kao i podsticajem na pobunu i kriminalne radnje.
