Zapadni Balkan i Evropska unija: političke veze zaostaju iza ekonomskih
Uprkos regionalnim konfliktima, finansijskoj krizi 2007-2008. i krizi u evrozoni u periodu od 2009. do 2011. godine, zemlje Zapadnog Balkana su razvile blizak ekonomski odnos sa Evropskom unijom kroz niz regionalnih i bilateralnih sporazuma. Međutim, zbog institucionalnih, ekonomskih i diplomatskih prepreka, pristupanje EU će biti dug proces. Istovremeno, zbog strateškog značaja regiona i jačanja uslova članstva, verovatno će se desiti pristupanje (ili pretpristupni status) - pogotovo što bi članstvo preusmerilo region od drugih zainteresovanih strana (Rusija, Kina).
NAKON ŠTO JE POREMEĆEN RATOVIMA IZ DEVEDESETIH, ODNOS JE OBNOVLJEN
Ozbiljni etno-nacionalistički sukobi na Zapadnom Balkanu (ZB) započeli su 1991. godine, prateći raspad Jugoslavije, a tek završili 1999. godine, nakon intervencije snaga Ujedinjenih nacija i Organizacije Severnoatlantskog pakta i obećanja o pristupanju Evropskoj uniji (EU). Iste godine, zemlje Zapadnog Balkana, kao i Moldavija, usvojile su Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu (koji je 2008. zamenilo Veće za regionalnu saradnju) uz podršku EU, Sjedinjenih Država i drugih međunarodnih organizacija. U okviru ovog stanja usvojeno je nekoliko sporazuma o trgovini (Srednjoevropski sporazum o slobodnoj trgovini u 2006. godini), infrastrukturi (Zapadnobalkanski okvir za infrastrukturu u 2009. godini, Online regionalna investiciona platforma 2018. godine) i energetiku (stvaranje Energetske zajednice u 2006. godini), između ostalih polja. Paralelno, EU je usvojila Proces stabilizacije i pridruživanja, omogućujući potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između EU i pojedinačnih zemalja Zapadnog Balkana, koji uključuju odredbe za buduće duboke i sveobuhvatne sporazume o slobodnoj trgovini (DCFTA).
Da bi se prevazišlo usporavanje odnosa i ekonomske konvergencije uzrokovane sukcesivnim finansijskim i evro krizama između 2008. i 2011. godine, EU je učinila napor da se pdstakne ubrzavanje putne, železničke, energetske i komunikacione mreže, kako unutar zapadnog Balkana, tako i između regiona i EU. Ovim potezom usvojen je Berlinski proces u 2014. godini i Agenda za povezivanje 2015. godine. Ovo je kasnije rezultiralo Sporazumom o sobraćajnoj zajednici u 2017. godini. Ovaj ugovor, kao i ostali, obavezuje zemlje da usvoje ključno zakonodavstvo EU, kako je definisano prema „acquis communautaire“ (pravna tekovina EU)2. U februaru 2018. godine, nova poboljšana strategija Evropske komisije o Zapadnom Balkanu3 postavila je indikativni rok (2025) za prijem dva najnaprednija kandidata - Srbije i Crne Gore - dok se ističu određene oblasti za poboljšanje kao što su vladavina zakona, bezbednost i migracije, socioekonomski razvoj, digitalizacija i unapređenje odnosa sa susednim zemljama. Samit EU-Zapadni Balkan u Sofiji, Bugarska, 17. maja 2018, ima za cilj da ponovo potvrdi posvećenost EU prema Zapadnom Balkanu i volju ZB da se pridržava propisa EU.
1 - Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Makedonija (Bivša Jugoslavenska Republika Makedonija), Crna Gora, Srbija
2 - Pravna tekovina je telo zajedničkih prava i obaveza koje je obavezujuće za sve države članice EU
Izvor: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/policy/glossary/terms/acquis_en
3 - Com (2018) 65 final
